Nedelju dana posle mog prvog spontanog pobačaja, vozila sam 140 milja do Kenta na dvodevnu poslovnu konferenciju. Iako me je srce bolelo podjednako kao i telo, ostajanje kod kuće nije bilo opcija. Žene imaju spontane pobačaje svaki dan, zar ne? Nisam mogla da sedim kod kuće sažaljevajući samu sebe.
Tokom gala večere, popila sam malo više vina, i prosula moje srce pred ženom koja je sedela s moje desne strane, majkom četvoro dece koja me je ljubazno saslušala i tapšala po ruci dok sam ja pokušavala da suzdržim suze. Kasnije sam započela konverzaciju sa muškim kolegom i rekla mu kako sam upravo imala spontani.
“Žao mi je što to čujem”, rekao je on. To nije bilo neljubazno, ali brzo je prešao preko te teme.
Sledećeg jutra probudila sam se sa glavoboljom, suvim ustima, i osećanjem da sam uradila nešto budalasto. Da, pričala sam sa kolegama, ljudima koje jedva poznajem, o mom pobačaju.
Zašto ne pričamo o spontanom pobačaju?
Šta nije u redu sa mnom, zašto sam podelila nešto tako lično i duboko bolno sa kolegama s posla? Kako je to neprofesionalno!
Znala sam da je to tema koju će razumeti mnogi – otprilike jedna od pet trudnoća se završi pobačajem, na kraju krajeva. Ali, kada sam ispričala o mojim naporima da sakupim novac za tu organizaciju, iznenadila sam se koliko je ljudi ispričalo svoju priču.
Dok sam za gubitke mojih prijatelja znala, bila sam šokirana koliko kolega je iskusilo pobačaj, a da ja ništa nisam znala o tome. Kao samozaposleni novinar i PR trener, ja nemam kolege u klasičnom smislu, ali tu su urednici, marketing direktori i osoblje s kojima sam godinama radila i znala ih veoma dobro. I nisam imala pojma da su neki od njih izgubili bebe.
Jedna koleginica mi je ispričala o svojoj bolnoj borbi sa neplodnošću, praćenoj spontanim pobačajem koji ju je gurnuo u duboku depresiju. Ja nisam imala pojma čak ni da pokušava da zatrudni. Jedna koleginica je tužila prethodnog poslodavca, jer joj nije dozvolio bolovanje posle vanmaterične trudnoće.
Muški kolega s kojim sam radila godinama, vozio je 40 milja kako bi učestvovao na mom fandrejzing skupu i dao je veoma darežljivu donaciju. Njegova devojka je upravo imala spontani pobačaj, i oni su očajni, rekao mi je kasnije.
Bez izuzetka, bukvalno svaka osoba s kojom sam razgovarala je izrazila svoja osećanja beznadežnosti, očajanja i izolacije. Kada sam ih pitala zašto ranije nisu pričali o tome, odgovarali su kako nije bilo pravo mesto i vreme, ili kako nisu želeli da donose privatne probleme na posao.
To me je podsetilo da, dok mnogima od nas ne smeta kada na poslu delimo radosne događaje iz privatnog života – veridbe, pozivamo kolege na venčanja, dovodimo bebe na posao, ipak teško delimo svoja tugovanja.
Kada se radi o pobačaju, sumnjam da se radi najviše o strahu. Ako niste nikada izgubili bebu, ili nije neko blizak vama – lako je karakterisati pobačaj kao nešto što jednostavno morate da prevaziđete, kao da je kašalj ili prehlada.
Jednoj od žena s kojima sam razgovarala, koja je bila na najvišim pozicijama, bilo je najteže da priča o svom pobačaju. Kao direktori ili vlasnici biznisa, takve žene osećaju kao da treba da budu primeri kolegama, pokazujući snagu i hrabrost pri suočavanju sa teškoćama. Pomisao da podeli svoj bol ili plače pred kolegama, učinila bi da se osećaju slabe, rekle su mi, a moglo bi čak i da ih košta povećanja plate ili unapređenja.
Gledajući unazad, znam da nisam bila neprofesionalna što sam podelila moj gubitak sa kolegama. Moramo da počnemo diskusiju o tome kako pričamo o gubitku bebe na radnom mestu ili u životu izvan naša četiri zida.
Izvor: The Guardian