Autor: Danijela Jović
Ja: Dušo, koliko maleni puni godina?
On: Pa 5, sećaš se da se rodio na prvu godišnjicu našeg venčanja?
Ja: Pa da, kako to da zaboravim! – konstatujem, gutam naraslu knedlu u grlu i sa sada već suzama u očima nevoljno nastavljam da se spremam za još jedan u nizu dečijih rođendana na koji odlazimo bez naše dece.
Za šest godina braka i skoro isto toliko godina borbe za potomstvo, bilo je mnogo situacija koje su bile u vezi sa izazivanjem različitih emocija na temu podsećanja da se nisam ostvarila u najvažnijoj životnoj ulozi. Međutim, na vrhu liste najvećih izazova i uvek najosetljiviji teren su mi bili dečiji rođendani. Gomila dece, njihovih prelepih lica, razdraganih okica, malenih ručica i najzad energije koja je jedinstvena i neprocenjiva, je imala za posledicu da se svaki moj susret sa tim malim savršenim bićima, uglavnom završi sa dubokom setom i prazninom u srcu. Koliko god se trudila da useljenim osmehom i neobaveznom pričom skrenem pažnju sa toliko slatkoće i lepote na jednom mestu, gotovo nikada mi to nije polazio za rukom. Uvek se nađe neki delić trenutka kada posmatrajući tu dečicu počnem u mislima da crtam konture lica, biram boju očiju, dezen haljinice i dužinu lokni i svom detetu. Dešavalo se čak da te momente maštanja neretko prekinu nesmotrena, ali uglavnom očekivana pitanja, poput: šta mi čekamo sa bebom? šta planiramo? gde smo stali? u čemu je problem? i onda to uglavnom budu najneprijatniji trenuci nakon kojih obavezno poželim da se brzinom svetlosti spakujem i otrčim kući. Međutim, ponekad kada uspem da podignem dovoljno viskok ’’odbrambeni’’ zid, potrudim se da ne dozvolim da mi nečija čista radoznalost pokvari dan, pa onda vešto izbegnem odgovore ili se prosto ’’zalepim’’ za neko dete koje mi pomogne da ’’preguram’’ i ostanem. Ali, nažalost i to ume vrlo često da bude ’’mač sa dve oštrice’’, jer dok se posvećeno igram sa mojim malim spasom, ne mogu da ne primetim sažaljive poglede drugih ’’ostvarenih roditelja’’, koji onda izazovu erupciju osećanja praćenih željom za ’’momentalnim nestankom’’.
Na kraju, koliko god sebe mučila iznalaženjem čarobne formule za preživljavanje dečijih rođendana, shvatam da ona ustvari ne postoji, ili je bar ja do sada nisam pronašla. Koliko god se trudila da izgradim dovoljno veliku kulu ’’neosetljivosti’’ uvek se nađe neka sitna pukotina kroz koju prođe mali zračak koji zagolica i ponovo izazove moju najveću želju. Ipak, zaključila bih da je jedno sigurno, dokle god osećam i želim spokojna sam, jer sa tim vetrom u leđa rastu i moje šanse koje stoje, ruku pod ruku, sa nadom i verom da će doći dan rođendana i mog deteta.
Postovana,
Ne gubite nadu,mi smo se borili 10 godina,mozda I vise,sa tim problemom,I nakon VTO dobili Milicu,nase zlato…I svaki put kad je pogledam plakala bih od srece sto sam konacno docekala da u rukama drzim svoju bebicu…kriz iste krize sam prolazila,I u potpunosti Vas razumem I podrzavam,I jedino sto Vam mogu reci je da ne odustajete,jer ta sreca je nemerljiva…
Srdacan pozdrav
Draga Vesna, Vaš komentar daje snagu i nadu svim koji prolaze kroz proces lečenja infertiliteta.
Srdačan pozdrav!
Razumem te 100% . Ko nije bio u toj situaciji ne moze da shvati
Kroz isto sam prolazila 6 god. Izbegavala sam uvopste druzenje sa ljudima, i njihova pitanja. Osecala sam se manje vrednom pred svakom zenom koja ima dete mozda je glupo ali sam osecala i dozu ljubomore. ‘ Sta je ona bolja od mene’ puno suza,ne prospavanih noci,svaki mesec citanje prvi simptomi trudnoce… I onda vto prvi put. Beta pozitivna sad moj andjeo spava pored mene. Znam da samo onaj ko je proso sve to razume. Budite uporne, meni je molitva puno pomogla u naj gorim trenucima verovala sam da me neko slusa i da ce mi uslisiti zelj