Vantelesna je i za nas bila bauk

U Tolstojevim romanima možda sve srećne porodice liče jedna na drugu, a nesrećne su nesrećne svaka na svoj način. U košmaru zvanom sterilitet je obrnuto:  sve nesrećne VTO priče liče jedna na drugu, a svaka srećna je srećna na svoj način.

Prve godine zabavljanja slučajno sam ostala u drugom stanju. Dve crte. Radost. Telefoniranje svima koje znam. Nije potrajalo ni nekoliko nedelja od momenta kad smo videli dve crte na testu, do momenta kad smo preplašeni čekali na UZ kod privatnog ginekologa, u nedelju uveče, samo da bismo saznali da je ’krenuo rani spontani, ništa ne treba dirati…Otići će samo’. OK, preguralo se to, dešava se i drugima, a nismo ni bili u braku, kad se smatra normalnim da teče taj staž u kom se prave deca.

A onda smo se venčali. Kao za pakost, ništa se nije dešavalo. Godinama. Prve godine, i dalje smo se družili s istim ljudima, radili, putovali, pronalazili vreme za lepe stvari i dokolicu. Druge godine smo počeli da brinemo i da se ispitujemo, i svi su nam rekli da je sve u redu, i da se ’opustimo i to (deca) će doći’. Nisu došla te godine, a ni naredne, a ni one tamo. Pete godine je problem značajno počeo da utiče na naš društveni život. Ja sam postala osetljiva na komentare i pitanja okoline i rodbine. Prestala sam da idem na svadbe, sahrane, slave, a naročito na dečje rođendane – jer sam se tad osećala najusamljenije i najranjivije. Bio je dovoljan pogled u stomak i pitanje: ’A šta čekate?’ ili ’Je l’ ima nešto novo?’, pa da meni presedne bilo koji razgovor.

Saznaj više:  Antimilerijan hormon: Hormon koji pokazuje rezervu jajnih ćelija

Za sve te godine, neprestano smo pokušavali da dobijemo bebu. Ispitivanja, lekovi, pregledi, injekcije, inseminacije, sve dok nam doktor nije predložio vantelesnu. Da se razumemo, do trenutka kad nam je to predložio, mi smo bili itekako pripremljeni na taj korak. Sve je vodilo ka tome, a cilj nam je stalno bio pred očima. Ali roditelji, i moji i njegovi, nisu prolazili isto što i mi, i nisu bili spremni na taj korak.

Sad mi deluje smešno, to što oni nisu bili spremni, kao da je bitno da baš oni budu spremni, ali jeste. Oni su i dalje mislili da treba samo se ’opustimo i to (deca) će doći’. Vantelesna je veliki tabu, isto koliko je i sama neplodnost tabu. O tome se jednostavno ne govori, ili se problem steriliteta banalizuje, uopšteva, pojednostavljuje – upravo tim savetima da se ’opustimo i to (deca) će doći’. Što su nam više govorili da se opustimo i da ne razmišljamo, to smo više bili u grču i svesniji da imamo problem koji ne možemo samoi da rešimo.

Vantelesna je i za nas bila bauk.

Ali je sterilitet bio još veći.

Tako smo krenuli u postupak.

Mnogo sam uzbudjena zbog svega i prilično uplašena svim i svačim.  Na primer, trenutno proživljavam dramu (celo popodne), jer sam danas dala sama sebi Suprefakt u levu nadlakticu (2. dan) i tripujem (ili možda ne), da sam ga dala previše plitko. U stvari, sad sam sigurna da sam dala plitko, jer se pola sata od davanja video kao mali mehurić prečnika 1.5 cm oko mesta uboda. Kuku, zar sam toliko glupa da ne umem ni da se ubodem? Stvarno sam pošizela. Neću da idem da me bockaju profesionalci (DZ otpada u startu, jer su užasno neljubazni, a i postoji rizik da fasujem neku infekciju ili virus u čekaonici).

Saznaj više:  Da li ste psihički spremni za odlazak ginekologu?

Klinika u kojoj radim postupak mi je podaleko – ja sam čak u Zemunu, a ionako moram sama da se izvežbam. I tako, sad brinem da li se resorbovalo, da li sam subdozirala (doza je 0.5 ml, toliko sam navukla u špric i toliko sam istisnula u ruku), ama nisam sigurna ako je deo ušao u kožu umesto pod kožu, da li svejedno došla supstanca tamo gde treba? Upomoć, šiznuću!  Ipak, teši me što imam nekoliko nedelja primanja Suprefakta pred sobom, pa ću valjda ući u fazon.

U međuvremenu, neprocenjiva mi je podrška okoline i najbližih da preguram kroz ovo iskustvo. Snagu crpim iz želje koja je s godinama sve jača, da i ja mogu da privijem svoju bebu na grudi i kažem:  ’Ljudi, ja sam nečija mama!’

Svetlana Josijević

11 thoughts on “Vantelesna je i za nas bila bauk

  1. Rasplakala sam se čitajući tvoju priču, jer je tako ličila na moju, na moju, od pre godinu i po dana. Danas mogu da kažem ono što ti želiš i što ćeš uskoro moći naglas da kažeš: “Ljudi, ja sam nečija mama”. Suprug i ja smo za sedam godina želje za bebom iscrpeli svaki atom naše snage, probali šta god smo čuli, išli na ispitivanja, pa inseminacije, uspešni pokušaji završavali su spontanim, pa opet inseminacije… Ježila sam se na priče kad se opustiš, biće…Meseci su leteli, a bilo je samo suza i tuge, što svi, a ne ja…Ali dao je Bog, tokom pripreme za vantelesnu, ostala sam trudna, prirodnim putem. Ležala sam skoro sve vreme i nije mi bilo teško, znala sam zašto. Danas sam srećna, kompletna žena i majka, ali tuga sa kojom sam živela godinama ostala je duboko urezana u duši.Zato razumem i tvoje brige i čežnju svih žena koje su imale ili imaju sličan problem. Ja sam sve vreme duboko u sebi znala da ne može sve biti tako crno i sivo, mora se nešto promeniti, moram ostati trudna i dobiti bebu, zaslužila sam to…I zato mi danas nije teško ako ne spavam dve noći za redom jer mom bebcu izlaze zubići i ništa mi nije teško, jer neke stvari nemaju cenu i neke borbe su bezuslovne.

    Jelena Bandić

  2. Dobro si se bocnula, ništa ne birni – supstanca će doći tamo gde treba 😉 Svi smo mi prošli isto to, sa istim pitanjima i istim strahovima. Nije VTO tako strašna i definitivno ništa ne možeš da zabrljaš – prati uputstva doktora i biće sve super. Ja sam se toliko izveštila u bokcanju da sam istovremeno pila kafu, razogvara sa mamom i sestrom i davala sebi Suprefact, a odmah zatim pripremala GonalF da mi ga muž ubrizga u drugu ruku, dok su me njih dve gledale otvorenih usta, nesposobne da bilo šta kažu, a meni nije bilo jasno šta im je 😀

    Inače, moj VTO sin u januaru puni 5 godina!

    1. Hvala na komentaru,

      Sigurni smo da će biti koristan autorki teksta. Pošto Vi imate lepu priču i uživate u ulozi majke već pet godina, ovom prilikom Vas pozivamo da sa nama podelite svoje iskustvo i pošaljete nam tekst na hocubebu@misita.rs a mi ćemo ga rado objaviti na sajtu.

      Puno pozdrava!

  3. Samo hrabro i napred,proces VTO zahteva mnogo pregleda,mnogo inekcija cak i mnogo straha ali nista ne brinite gurajte samo napred i ne razmisljajte sta ce biti jer sam i ja posle 7 god pre 3 meseca dobila svoj najveci dar zahvaljujuci VTO dobila sam cerku i nju kada uzmem u narucje zaboravim sve kroz sta sam prosla.

  4. Pozdrav svima…Zaista je olaksanje kada imas sa kim da podelis pricu i da cujes iskustva,i da shvatis da nisi jedina koja prolazi kroz postupak VTO…Nadam se da cu i ja za koji mesec da se radujem kao i vi devojke,iako mi prvi pokusaj nije uspeo…

  5. Rasplakala sam se…sve ,, nase ,, price su slicne, osecaji isti…ja sam veliki borac, ali posle puno godina i pet neuspesnih VTO, u jednom postupku ostala trudna, svaki dan kao godina, Beta je rasla a ja sam drhtala i radovala se, ali u 8 nedelji, beba je otisla…Ponovni pokusaj i nista…padam, tonem i nemam snage, gubim nadu…plasim se da se moj san nikada nece ostvariti, tako sam umorna i potrosena i niko nema odgovor…sve je u redu, ali eto sada je jako tesko, imate dosta godina…preko 4o…vreme brzo prodje, jako brzo…Sve inekcije sam sebi davala u stomak, tako sam naucena u Madjarskoj i moj savet je da je to najprakticnije, bilo, bar meni!Izgubila sam svoj zivot, svoj svet…nikada vise necu biti ona stara…ova vrata se nikada ne mogu zatvoriti, nikada, zauvek cu biti tuzna ako ostanem bez decijeg osmeha!Radujem se sreci svih onih mama koje su mame, a ja cu smognuti snage i finansija da pokusam jos jednom…Zelela bih i ja jednom da napisem pricu sa sretnim zavrsetkom…veliki pozdrav!

  6. Pozdrav svima….Cula sam za sajt na tv B92 i evo me…Konacno,”zene sa istim ili slicnim problemima” mogu pricati o problemu i dobiti strucan savet…
    >>> U postupku sam za VTO iz fonda,prosla sve analize i papirologiju potrebnu do sada…,trenutno primam diferelin+gonal F, za koji dan mi se zavrsava terapija i krajem nedelje odprilike, ocekujem aspiraciju… Ne zelim da pisem o periodu koji je iza mene trenutno,vec gledam samo napred i ovim putem se obracam svim zenama koje su jos u iscekivanju da se nesto veliko i dugo iscekivano dogodi :”Samo verom,pobedimo sve prepreke i dodjimo do zeljenog!!!” Veliki :-*

  7. Dragi moji svi,
    Drago mi je da je pokrenut ovaj sajt i da postoji i ova vrsta pomoći parovima koji se bore sa sterilitetom, poput mene i mog supruga. VTO i drugi zahvati koji se primenjuju u borbi za bebu nisu ni malo laki, ali najteže je izboriti se sa psihološkim problemima koji prate ovu borbu, sa strahovima, nadanjima, iščekivanjem pozitivnog ishoda, suočavanjem sa još jednim neuspehom, tugom i prazninom u duši.
    Sa preko 40 godina i osam pokušaja, 2 inseminacije i 6 vantelesnih oplodnji, našla sam se u situaciji da više nikome ništa ne verujem, nisam sigurna niti da mogu da odustanem, niti da nastavim sa VTO.
    Moj suprug i ja smo se zabavljali 2 godine pre nego što smo se venčali, a onda smo bili još 2 godine u braku pre nego što smo se obratili lekaru.
    Posle svih analiza i ispitivanja, rečeno nam je da je s nama sve u redu, ali da su problem moje pozne reproduktivne godine.
    Lekarka kojoj smo se obratili bila je ubeđena da ću ostati vrlo brzo u drugom stanju, ali to se nije desilo.
    Godine 2009. ostala sam u drugom stanju, ali u 8 nedelji ustanovljeno je da plod uopšte ne raste i morali smo da prekinemo trudnoću. To mi je toliko teško palo da sam plakala nedelju dana bez prestanka, moj muž je bio očajan jer nije znao kako da me uteši, a ja sam samo osećala ogromnu tuga koju nisam uspela iz sebe da izbacim. Mislim da me je to iskustvo zauvek promenilo. Dobila sam astmu posle toga, pritisak mi je postao povišen…
    Međutim, posle kraće pauze, pridigla sam se i nastavila s VTO, ali ništa se ne dešava. Ove godine ponovo smo radili VTO, ali oplođene jajne ćelije nisu bile zadovoljavajućeg kvaliteta. Lekarka smatra da je to trenutna nesrećna okolnost i da treba da zaboravim na taj neuspeh i nastavim dalje.
    Trenutno odmaram, pokušavam da se saberem i da pokušam još jedan put.
    Pokušavam da osmislim alternativna rešenja za moj život, ukoliko ne uspe ni ovoga puta.

  8. Poslednju VTO, od 3, imali smo krajem 2010 i uspeli smo samo da dodjemo do biohemijske trudnoce. Vec 2 godine se ne usudjujem da krenem ponovo, nemam snage da prodjem kroz sve iz pocetka i da opet bude neuspesno. Vreme proazi, ja placem svakog dana, sada vec kradom od svih, imam utisk da su se svi oko mene vec navikli na to da mozda nikada necemo imati dece, a ja se jos nadam. Najteze je pred Novu godinu, kad na poslu krenu provere spiska za paketice, a ja samo preskocim taj mail i ostatak dana provedem skroz u out-u. Ponekad ne znam sta a radim dalje…

    1. Draga Danijela,

      Možemo samo da pretpostavimo kako se osećate. Vaša poruka je prosleđena našem psihologu, ukoliko niste dobili odgovor do sada, dobićete ga uskoro.

      1. Ne znam hoću li opet ići na VTO. Posle 8 godina jurcanja od nemila do nedraga (jednog lekara do drugog), slušanja raznoraznih saveta, ispijanja kojekakvih lekova… i čajeva, produvavanja jajovoda i nekoliko inseminacija…na red je došla i VTO. Bili smo puni pozitive, poletni i spremni da za naše čedo uradimo baš SVE što se može. To smo i učinili prošle godine….nije uspelo. Ceo svet nam se srušio, ta tanka nit koja nas je držala nad provalijom, pokidala se …najsurovije. Želela sam da me nema. Toliki je bio moj očaj. I sada godinu dana kasnije, steže mi se knedla u grlu, osećam neku vrelinu a oči se pune suzama…trajni ožiljci na duši..neko je to ovde, čini mi se već pomenuo..sasvim tačno, sasvim istinito. Najgore je tek počelo, a da oboje toga nismo bili svesni. Tugovali smo nedelju dana, javno, mislili smo da je sve u redu i vratili se “starom životu”. Ne želeći da povredimo jedno drugo, svako je nastavio da žali tajno, u sebi. Udaljili smo se….ja sam bežala na jednu a on na drugu stranu. Posle par meseci ( gledajući sada, s ove distance) slobodno mogu da kažem da smo tu bili na korak od nervnog sloma i razlaza. Od prvog dana mi smo bili tim, mi smo se borili na istoj strani, protiv istog neprijatelja, a tada, samo stranci, razbijeni i izgubljeni “ko guske u magli”. Prošli smo kroz emotivni pakao, to sad shvatam i zahvaljujem dragom i milom Bogu. Verujem, da nas je tada samo On ponovo spojio i sačuvao našu ljubav i da će nam samo On jednog dana ipak uslišiti molitvu i podariti nam tu radost, najveću na svetu. Tada sam shvatila dve stvari: želim decu ali mog supruga želim pored sebe, bez obzira da li imamo ili nemamo decu. Možda ove moje reči zvuče sebično, možda će neko reći da smo preterano burno odreagovali posle “samo jednog pokušaja”, ali ja im neću zameriti…. Želela sam da svoje iskustvo prenesem drugima, da ne upadnu u zamku u koju smo mi upali. Da ako ne uspete, ne krijete svoj bol. Da sa svojim suprugom ne prekidate komunikaciju. Bitno je da ostanete emotivno bliski! Znam da nisam izmislila rupu na saksiji, i verovatno će neko reći, da se to podrazumeva. Međutim, verujte, ako ishod ne bude onaka v kakav ste želeli, sve se zaboravi, imate osećaj vode u ušima, i u glavi se vrti samo jedna misao, a tada je čovek najranjiviji i tada “đavo ne spava”. Izvinite ako sam unela malo “crnog” u naše “ružičaste snove” o srećnom završetku. Moje su želje da ne prođete kroz ono što smo mi prošli, a ako se ipak i zateknete “s ove strane ulice” samo se priljubite uz vaše voljeno biće i pričajte, delite svoje misli, strahove, želje. Ne prestajte da se volite, jer na kraju krajeva, kruna ljubavi je beba a ne obrnuto.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *