Nismo mi problem, mi imamo problem koji treba rešavati

Autor: Eleonora Vlahović, psiholog

Kada se u svetu, čiji je osnovni princip opstanka razmnožavanje, čovek susretne sa neplodnošću, njegov život biva ugrožen u većoj ili manjoj meri. Od neplodnosti se, sasvim sigurno, ne umire. Može se sasvim dobro živeti i bez dece, naravno, ako je to lični izbor. Međutim, oni koji žele potomstvo, a to ne mogu da ostvare, biće na velikom iskušenju da istraju u borbi za ostvarenje svoje želje, gde će na udaru biti celokupno biće dve osobe, njihovo fizičko i metalno zdravlje, međusobni odnos, odnos prema okolini, njihov pogled u budućnost, doživljaj smisla života, pravde, postojanje Boga, dalji profesonalni razvoj i još mnogo toga. Neretko, napetost izazvana problemima lečenja steriliteta prenosi se i na druge oblasti života koje same po sebi odlično funkcionišu, pa i one počinju da pokazuju teškoće. U jednom trenutku, ceo život para se fokusira na pitanje: Kako dobiti bebu?

Međutim, počnimo od početka. Prvo je par primetio da trudnoće nema, pa nema. Prošle su već  dve godine, problem je tu, ali retko ko uspeva da mu da pravi naziv. Par se trudi da živi uobičajeno. Većina o tome i ne priča previše, ali se svako pita, sam sa sobom, da li je to problem, privremeno stanje, neka bolest, čija je krivica ili šta već ali retko ko će reći, sebi ili drugima, da je to sterilitet. To je normalno. Reč je zastrašujuća i izbegava se kao i odlazak lekaru. Međutim, pre ili kasnije, ako ne dođe spontano do trudnoće doći će se do lekara koji će istraživati šta se dešava. A onda će jedan dan ta strašna reč ući u njihov život.

Saznaj više:  Samo jedan odsto parova u Srbiji odustaje od borbe za potomstvo

Iako smo kao ljudi vrlo različiti, interesantno je da u situacijama koje su stresne pokazujemo veliku sličnost u načinu reagovanja. Ne samo da je način isti, već se i reakcije kod većine ljudi odvijaju po istom ili sličnom redosledu. Evo kako to izgleda i svako ko je pošten prema sebi  može odrediti u kojoj je fazi:

I  Faza imobilizacije – šok, neverica, „to nije istina“, „to se meni ne dešava“, „lekar je pogrešio“ i slično. Teško da bilo ko može preskočiti ovu fazu. Koliko dugo će trajati, zavisi od same osobe, ali uglavnom ne traje predugo.

II  Faza reakcije –  očajanje, minimizacija (umanjenje značaja problema), „samo od sebe će se srediti, samo je potrebno vreme“  i slična razmišljanja su karakteristika ove faze. Ima reakcije, ali ona nije adekvatna. To je period kada parovi posećuju nekoliko lekara očekujući da će neko od njih dati drugačiju dijagnozu. Nažalost, neretko osobe biraju da težinu situacije prevaziđu na pogrešan način (lekovi, alkohol, marihuana, udaljavanje od partnera, preterano posvećivanje poslu, započinjanje velikih aktivnosti kao što je gradnja kuće i slično).

III  Faza sumnje – pokušaj da se problem situira u sopstveni životni prostor uz tugu, bes, anksioznost, depresivnost. Pojavljuju se prave emocije, većeg ili manjeg intenziteta. Ukoliko je osoba sa dominantnom emocijom besa, nerado će ići na dečije rođendane, ako je depresivna, prestaće da izlazi i da se druži sa prijateljima. To je faza u kojoj se mnogo istražuje po internetu, a dobijene informacije mogu biti od pomoći, ali mogu i „sludeti“ osobu pa to svakako treba dozirati. To je  period kad osoba ne može da donosi pravilne odluke u vezi sa sterilitetom i mnogo se opterećuje pitanjem krivice (posebno žene koje su imale abortus). Može se reći da je to period nedovoljno konstruktivnog načina reagovanja na nelagodu koja se neminovno mora doživeti kad se ima problem steriliteta i prepoznaje se u situacijama kada se na bazični problem dodaju novi, kao što su:

sukobljavanje sa partnerom – baš kad im treba saradnja,

negiranje problema ili njegova minimizacija – baš kad se treba suočiti sa problemom,

pomeranje pažnje na manje bitno – baš kad je potreban fokus na problem,

ravnodušnost, apatija – baš kad je potrebna akcija,

proglašavanje neželjenog stanja poželjnim – baš kad treba mudro rasuđivati i ne zavaravati se.

IV  Faza realnosti – prihvatanje realnosti uz prisutni osećaj beznadežnosti, tuge, anksioznosti. Ovo je prelomna faza i poželjno je da se do nje dođe što pre. Jeste da dominiraju negativna osećanja ali je važno da se prihvata realnost, a takva osećanja su i adekvatna i očekivana. Ukoliko ih pak nema onda nešto nije u redu i može se pomisliti da osoba potiskuje svoj problem, odnosno osećanja.

Saznaj više:  Vantelesna oplodnja u zemljama Evrope - uporedna analiza

V  Faza testiranja – pojava misli o traženju rešenja, isprobavanje nekih alternativa,  porast samopouzdanja. Ovo je faza za koju bismo mogli reći da je kao kad davljenik dođe do vazduha. Najzad počinje pravi odnos prema problemu.

VI  Faza traganja za smislom – osoba pokušava da razume šta joj se dogodilo, dominraju kognitivni procesi nad emocijama. Pojavljuju se uslovi za pravilno donošenje odluka (kod kog će se lekara lečiti, kada će započeti sa postupkom i slično).

VII  Faza integracije – uspostavljanje emocionalne ravnoteže, kognitivna obrada problema, kvalitet života se popravlja, a na problemu se radi. Iskustvo nam govori da su mnogi parovi svojim pravilnim odnosom prema svom problemu, pre svega po principu, NISMO MI PROBLEM, MI IMAMO PROBLEM KOJI TREBA REŠAVATI, uspeli da dođu do potomstva. Danas je neuporedivo lakše parovima koji se leče od steriliteta, pre svega, zbog napretka medicine i podrške države koja je poslednjih godina značajno povećana.

Kojom brzinom će osoba ići iz faze u fazu zavisi od mnogo faktora. Veliki problem je što se često dešava da partneri ne  prolaze jednakom brzinom kroz ove faze, što može dovesti u pitanje i njihovu vezu. Psihološka pomoć može mnogo pomoći paru da prepoznaju u kojoj su fazi, šta ih sprečava da napreduju i kako da se ponašaju konstruktivno, a ne destruktivno u odnosu na svoje interese, a to je sačuvati vezu i dobiti dete.

Saznaj više:  Sav taj stres i kako mu pobeći