Onda kada je sve u Božjim rukama

Autorka: Jelena Delja

Davne 2009. posle dugog niza pokušavanja, saznali smo bolnu istinu, moj muž ima azospermiju. Usledilo je ispitivanje, pa terapije, pa ponovno ponavljanje spermograma- na papiru samo nula.

Odlučujemo se da uradimo biopsiju i od tog dana počinje naša borba.

Kada neko ima tu dijagnozu, šanse da se stigne do cilja su gotovo ravne jednoj maloj nuli, a ja tada jako mlada, bez prava da uđem u državni program za VTO, padam u još veci očaj. Moj tadasnji dečko, a sada suprug, i ja krećemo na put o kom nismo znali ništa. Ono što je jedino bilo sigurno, bili smo on i ja i želja za bebom.

Nakon jakih lekova, zatim injekcija koje se primaju jednom mesečno, pa lekova sa oznakom citostatika, moj muž ne odustaje, a i ja sa njim idem u nove pobede. Posle duge stimulacije terapijom za VTO i raznih problema u samom procesu, te dugih i teških 14 dana iščekivanja pozitivne bete, stižu nam tužne vesti.

Suze i bol razaranje tela… Kako je nama bilo tog dana, to moze da razume samo onaj ko je već sve ovo osetio i prošao.

Bože, kakav je to bol bio…

Ali, dižem se sa zemlje, brišem kolena posle pada i bivam sve jača.

Saznaj više:  Nova tehologija za unapređenje uspeha VTO

Sledi borba oko finansija, borba sa državom, diskriminacija muške neplodnosti. Ukratko- imaš volju, imaš želju, ali novca NIGDE.

Godine prolaze…

Sledi druga, pa treća VTO. Opet onaj isti bol koji slama, ubija. Osećam, sve me lomi i lomi, a mi bivamo sve jači.

Četvrti i peti put, opet tužne vesti, a nasa želja još veća, još jača.

Donosimo odluku- još samo ovaj, šesti put, i odustajemo. Neka ipak bude sve onako kako je Božja volja, tešimo se, biće onako kako mora, sve je u Njegovim rukama.

Ulazimo konačno u taj naš, kako smo rekli, poslednji put. Ja sam se ovaj put osećala drugačije, i sve mi je prijalo. Bila sam rasterećena, prepuštena Bogu, i najzad sam videla svet drugačije. Sve ono što do tada nisam uspela da osetim i vidim, sada jesam. Osetila sam da ce doći i taj dan, i da ga čekam mirno i spokojno.

Do sada čekam taj trenutak, a odučujem da posle pregršt neuspeha, razmišljanja, reagovanja na svaki simptom… ovog puta posle transfera  budem mirne glave.

Spakovah stvari, odoh na letovanje da sve zaboravim prepustim se samoj sebi, sebi i Bogu.

Nisam ni osetila kako je brzo proletelo vreme iščekivanja bete. Odlazim u najbližu laboratoriju i radim rezultate. Taj dan je bio moja večnost… Željno sam iščekivala poruku… Telefon pišti, ja otvaram i ostajem u neverici. Moj život se menja iz korena! Vidim te brojke kroz suze radosnice: 359!

Saznaj više:  Trofoblastna bolest kod majki nakon trudnoće

Muž me gleda i vidi da plačem, misleći da i od ovog puta nema ništa i da je svemu došao kraj. Ustajem njemu u zagrljaj i ceo svet je sada naš.

Danas su taj moj svet divni blizanci koji imaju četiri godine.

Zahvalna sam Bogu na tome, jer onda kada poslednja nada umire, shvatite da je ipak sve onako kako je zapisano i da je ipak sve u Božjim rukama.