Sara Flečer je za Guardian otvoreno pisala o tome koliko se promašeno i osramoćeno osećala zbog svojih problema sa začećem.
Ne, neplodnost nije vaša krivica
Kada sam pokušala da zatrudnim sa 26, znala sam da neče biti lako – imala sam endometriozu, policistične jajnike i toliko neredovne menstrualne cikluse da kad bi svi bili poput mene, natalitet bi naglo opao. U narednih godinu dana, ništa se nije desilo. Moj prvobitni, neosnovani optimizam je ustupio mesto nervozi, i polako rastućem osećaju neuspeha. Jedna po jedna, moje prijateljcie su zatrudnele, dok ja još ni redovan ciklus nisam imala.
Udala sam se, otišla na medeni mesec i onda počela da krvarim. Bol je bio toliko jak da nisam mogla da stojim uspravno. Krvarila sam čitav mesec. Mislila sam da je u pitanju moja endometrioza. Jednog jutra nisam mogla da izađem iz kreveta. U pitanju je bila vanmaterična trudnoća.
Bol zbog vantmaterične trudnoće
Imala sam obilno unutrašnje krvarenje. Izgubila sam jajovod i sa njim trudnoću. Žena preko puta mene u bolnici imala je vanmateričnu blizanačku trudnoću. To joj se dogodilo već drugi put za poslednjih šest meseci. Morala je da izgubi i drugi jajovod, i sa njim, ikakvu šansu da zatrudni prirodno. Desetak članova njene porodice stajalo je oko njenog kreveta i bacali su optužujuće poglede na nju, dok je ona mogla samo da se inati.
Te noći, buljeći u plafon nakon operacije uklanjanja preostalog jajovoda i trudnoće, počela je strašno da kuka. Sestra me je premestila u prazan boks, izvinjavajući se. Nije mi trebalo nikakvo izvinjenje, potpuno sam razumela reakciju te žene.
U godini posle vanmaterične trudnoće, moja karijera, moj brak i svi drugi odnosi su trpeli. Nisam mogla da se koncentrišem na posao, nisam želela da izlazim i viđam se sa prijateljima. Bilo mi je nemoguće da se usresredim na bilo šta osim potrebe da budem trudna. Tugovala sam za gubitkom trudnoće, prepuna prezira prema sebi što ne mogu da zatrudnim.
Uzimala sam Clomid, koji treba da reguliše menstrualne cikluse, teorijski povećava šansu da ostanete trudni. Trajalo je šest meseci, i svakog puta kada nisam uspela, mrzela sam sebe. Bila sam glupa, nisam uspela, trebalo je da uradim nešto drugačije (mada i dalje ne znam šta je to trebalo drugačije da uradim).
Sada imam dvoje dece. Znam koliko sam srećna, zapravo još ne mogu da verujem da su stvani. Posle vanmaterične trudnoće, imala sam savetovanje u državnoj zdravstvenoj službi koje je organizovao mladi lekar pun razumevanja dok sam ja ležala u bolnici posle operacije.
Pet godina kasnije, i dalje dugujem ogromnu zahvalnost doktoru i savetnici za njenu dobrotu i podršku. Nekada vam je potrebno da pričate s nekim ko je neutralan, ko vas ne voli, i ko se neće osećati loše zbog toga što je vama loše. Ne morate da brinete da ćete ih uznemiriti. Gubitak trudnoće nije njihov gubitak unučeta, ili nećaka ili rođaka. Oni će vas saslušati bez pokušavanja da za vas reše problem.
Osećaj krivice i stida
Kada pogledam unazad na to vreme, i dalje mi izgleda strašno tužno da sam verovala da je sve moja greška. I plače mi se kada moji prijatelji koji prolaze kroz iskustvo neplodnosti misle potpuno isto. To nije njihova greška. To nije bila moja greška. Prema statistici NHS – jedan od šest parova (oko 3.5 miliona samo u Britaniji) ima problema sa začećem. Pa ipak, ovo pitanje nije široko diskutovano u javnosti. Imam previše prijatelja koji se bore sa neplodnošću, a koji nerado govore o tome bilo kome. Oni se osećaju posramljeno. Oni misle da to njihova greška. U nekim slučajevima, čak i njihovi roditelji nemaju pojma kroz šta prolaze.
Neplodnost je strašna i grozna i kada sam čula ljude kako kažu da je vantelesna oplodnja “životni izbor”, koji ne bi trebalo da plaća ili sufinansira država, nisam mogla da verujem. Dobiti dete nije isto što i kupovina jahte ili odlazak na odmor na Bahame. Tak odbacujući i preoštar stav dodatno učvršćuje osećaj sramote u vezi sa neplodnošću, kao da ste samoživi što uopšte želite decu.
Zbunjuje me i izaziva bes u meni kada čujem argumente “zašto ne nabasvite psa”, ili “ionako ima previše ljudi na svetu”. Da li je moguće da ste stvarno toliko neosetljivi i okrutni? Preptostavljam da ljudi koji su u stanju da izjave nešto tako nikada nisu videli nekoga bliskog da pati zbog neplodnosti. Niko ne bi trebao da bude ismevan ili nazivan sebičnim zato što želi bebu. Kada bi ljudi bili pažljiviji prema onima koji pokušavaju da začnu, i ako bi ljudi sa neplodnošću pričali otvorenije o tome, možda bi odagnali osećaj sramote ili umanjili anksioznost i depresiju kod neplodnih parova.