Testiranje na hlamidiju, ureaplazmu i mikoplazmu

Pre planirane trudnoće, a naročito pre neke od metoda asistirane reprodukcije (od insemenacije do IVF), od žene se traži da uradi testiranje na hlamidiju, mikoplazmu i ureaplazmu. Zato što su taj prvi, nezaobilazan korak, odlučili smo da vam pružimo važne podatke o ovim infekcijama, na jednom mestu:

Hlamidija

Hlamidija kod žene prodire kroz grlić materice, a potom dublje u genitalni sistem sve do jajovoda. Na jajovodima izaziva promene, koje su najznačajnije sa gledišta infertiliteta. Dolazi do slepljivanja jajovoda, i, samim tim, neprohodnosti jajovoda. S obzirom na to da grlić materice kod tinejdžerki i mladih devojaka nije potpuno zreo, one su u posebnom riziku od infekcije, ukoliko su seksualno aktivne. Takođe ova bakterija može dospeti i u urinarni trakt žene.

Hlamidija kod muškarca takođe može da inficira urinarni trakt i epididimis (deo muškog genitalnog trakta koji sprovodi spermu od testisa do semevoda), a posledica mogu biti epididimitis (upala semevoda, tj. semenih kanalića), otekline ili zapaljenje testisa, kao i bolovi u testisima.

Inkubacioni period kod hlamidije traje od jedne do tri nedelje. Simptomi mogu biti toliko blagi, da su skoro neprimetni, ali bi trebalo da se pokažu nakon jedne do tri nedelje nakon seksa sa zaraženom osobom. Ukoliko ima simptoma, to su: peckanje pri mokrenju tj. prilikom mokrenja, pojačan vaginalni sekret, bol u donjem delu leđa, neuobičajen bol prilikom seksa, vaginalno krvarenje izmedju ciklusa (menstruacija). Kao i kod žena, velik broj muškaraca koji su inficirani može proći bez simptoma.

Procene koliko muškaraca koji imaju hlamidiju, a nema simptome, kreću se od 25% do 50%, što je velik procenat. Ukoliko simptomi ipak postoje, to su: peckanje prilikom mokrenja, sekrecija iz penisa (iscedak), upaljeni ili natečeni testisi, bolovi u testisima, ponekad neugodan svrab oko glavića na penisu.

Svaka seksualno aktivna osoba treba da se testira najmanje jednom godišnje, s obzirom na to da simptomi hlamidije mogu da budu i neprimetni. Ako i samo posumnjate da ste inficirani hlamidijom, trebalo bi da se testirate. Bolest se  dijagnostikuje od strane vašeg doktora, odgovarajućim hlamidija testom. Test na hlamidiju se radi u laboratoriji, a koristi se uzorak telesne tečnosti ili urina, kako bi se utvrdilo da li je bakterija hlamidija (Chlamydia trachomatis) prisutna.Testiranje na hlamidiju, ureaplazmu i mikoplazmu

Saznaj više:  Neki od češćih uzročnika ženske neplodnosti

Lečenje hlamidije

Lečenje hlamidije je prilično jednostavno, jer je u pitanju polna bolest koja se može lečiti upotrebom antibiotika. Antibiotike mora propisati lekar i ne savetuje se samoincijativno uzimanje lekova. Prilikom primanja terapije, obolela osoba mora privremeno prestati sa seksualnim odnosima, s obzirom da je i dalje zarazna i da može zaraziti svog partnera koji onda opet moze zaraziti nju. Kada započnete propisanu terapiju, pratite uputstva doslovce i vodite računa da je sprovedete do kraja. Ni slučajno nemojte prekidati uzimanje lekova samo zato što su simptomi nestali, već budite dosledni i sprovedite terapiju do kraja, inače će se hlamidija vratiti.

Komplikacije koje su nastale usled duže izloženosti hlamidiji, u vidu neprohodnosti jajovoda, leče se operativnim (laparoskopskim ) putem.

Pročitajte više o hlamidiji i tome koliko je opasna. 

Ureaplazma

Genitalna ureaplazma (ureaplasma urealyticum i ureaplasma parvum), je vrsta mikroorganizma iz porodice mikoplazmi, koja uzrokuje genitalne infekcije, kao i neplodnost, kod muškaraca i kod žena. Ureaplazma spada u najmanje bakterije koje mogu da opstanu bez domaćina i koje, za razliku od ostalih bakterija, nemaju ćelijski zid. Umesto toga, one žive u drugim živim ćelijama. Oko 70 odsto seksualno aktivnih odraslih je domaćin neke od ovih bakterija. Međutim, kada dođe do značajnijeg razmnožavanja, mogu nastati problemi, kao što je zapaljenje male karlice, uretritis i gubitak trudnoće.

Ureaplazma se pre svega prenosi polnim odnosom. Seksualni partneri mogu, ne znajući, uvek iznova prenositi infekciju jedno drugom. Infekcija se obično dešava kod mlađih žena, onih koje imaju višestruke seksualne partnere i koje koriste oralnu kontracepciju umesto kondoma.

Saznaj više:  Kako da zaštitite trudnoću pre samog začeća?

Kako infekcije ureaplazmom obično prolaze bez simptoma, vremenom mogu dovesti do problema sa sterilitetom, uključujući bolest jajovoda ponavljanje spontanih pobačaja kod žena. Infekcija jajovoda ureaplazmom se može završiti stvaranjem priraslica, sužavanjem jajovoda, “slepljivanjem” i “paralisanjem” fimbrijalnog aparata jajovoda, čineći ga potpuno nefunkcionalnim, a da propustljivost jajovoda za tečnost (kontrast pri HSG snimanju) bude potpuno očuvana.  Kod muškaraca utiče na smanjenu pokretljivost i brojnost spermatozoida. Kod sterilnih muškaraca, utvrđeno je da se bakterija prilepljuje uz spermu i blokira oplođenje.ureaplazma ili kako najmanja bakterija može uzrokovati sterilitet

Najčešći su uzročnik negonokoknog i nehlamidijalnog uretritisa i karakteriše ih sluz iz uretre (penisa kod muškaraca ), bol tokom mokrenja (peckanje i probadanje pri mokrenju), i otoci na otvoru uretre (vrh penisa kod muškaraca i iznad vagine kod žena).  Dijagnostikuju se iz  kulture ureaplazme ili putem PCR testa na ureaplazmu.

Uzorci su mogu uzeti vaginalnim brisom (bris iz cerviksa tj. grlića materice ili bris iz uretre), uzorak sperme, telesne tečnosti ili tkiva sa biopsije.

Teško se otkriva i leči

S obzirom na to da ove bakterije nemaju ćelijski zid – a većina antibiotika (npr. penicilini i cefalosporini) deluje na bakterije uništavajući njihov ćelijski zid – lečenje infekcije može biti teže. Samo posebni antibiotici, kao što su eritromicin, flourokinolon ili tetraciklin, mogu biti prepisani.

Hlamidija je jedna od najčešćih seksualno prenosivih bolesti. Uzročnik hlamidije je bakterija Chlamydia trachomatis. Poznata je kao „tiha“ polna bolest, jer se često dešava da simptomi izostanu. Ako se ne leči na vreme, posledice mogu biti ozbiljne. Može trajno oštetiti  polne organe i dovesti do steriliteta, i kod žena i kod muškaraca. Statistike kažu da je svaka deseta seksualno aktivna osoba inficirana ovom bolešću. Pročitajte više o  ureaplazmi.

Saznaj više:  Svrab, peckanje, bol? Možda ste inficirani kandidom

Mikoplazma

Mycoplasma hominis i Mycoplasma genitalium su mikroorganizmi koji nemaju ćelijski zid tipičan za bakterije. Odlikuju se antigenskom različitošću, što uspostavljanje trajnog imuniteta čini praktično nemogućim. Zbog toga su ponovljene infekcije mikrobima iz ove grupe veoma česta pojava.

Najčešće se prenose se polnim kontaktom, ali se takodje može preneti i na mestima gde se dolazi u dodir sa tuđim rubljem, peškirima, na masažama, kod kozmetičara, u solarijumima.

Simptomi mikplazme

Mikoplazma genitalium je poznat uzročnik nespecifičnih zapaljenja uretre u oba pola i genitalnih infekcija. Simptomi su neznatno pojačan vaginalni sekret, vaginalni svrab, peckanje prilikom mokrenja. Mikoplazme se najčešće dokazuju iz brisa vagine, dok se retko nalaze u brisu grlića materice ili uretre.

U vagini često se pronalazi u savezu sa bakterijskom vaginozom. Naseljavanje same maternične šupljine, jajovoda, odnosno širenje mikoplazmatske infekcije u malu karlicu oslikava njihov puni patogeni značaj. Simptomi koji se pri tome javljaju su nespecifični, a obuhvataju bolove ili napetost u donjem delu stomaka, pojačani vaginalni sekret, bolove prlikom polnog odnosa i slično.

Mogu se javiti mučnina i povraćanje, povišena telesna temperatura, nepravilna krvarenja, kao i smetnje prilikom mokrenja (osećaj pečenja i učestalo mokrenje). Infekcija jajovoda mikoplazmom se može završiti stvaranjem priraslica, sužavanjem jajovoda, slepljivanjem fimbrijalnog aparata jajovoda, čineći ga poptuno neprohodnim, što vodi infertilitetu. Kod muškaraca se simptomi javljaju ubrzo nakon infekcije- pojačan nagomilani sekret žućkaste boje, odnosno serozna i sluzava sekrecija iz uretre, gnojni iscedak iz penisa i crvenilo.

Dijagnoza se postavlja izolacijom ovih bakterija iz briseva grlića materice i identifikacijom nakon kultivisanja na čvrstim i tečnim hranljivim podlogama ili detekcijom antitela.

Lekovi izbora za lečenje infekcija izazvanih mikoplazmama su tetraciklini i makrolidi. Leče se oba partnera istovremeno. Dok se terapija ne završi, potrebna je apstinencija od seksualnih odnosa, inače postoji rizik od reinfekcije. Pročitajte više o mikoplazmi.

One thought on “Testiranje na hlamidiju, ureaplazmu i mikoplazmu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *